S tom vojsko(m) prejako(m) Oloferne greduć, 310
Asiri(j)om jur svom prošal biše hituć.
I sve svaršiti vruć, da mu ne bude ukor,
ča veli kralj moguć Nabukodonosor.
Nigdir nimav opor, dojde na livi kraj
Cilici(j)e, do gor angiskih, ter
ondaj 315
obhode kako zmaj, popali posade
i sva mista onaj zauja i grade.
Da jer se ne dade poglavit grad Melot,
odarvat se nade, zaskoči mu oplot;
tudje u jedan bot vaze ga,
potuče 320
svih u njem, kako skot, a njega rastuče.
Ča zasta, razvuče i pošadši varsi,
poplini i svuče ki bihu u Tarsi.
Još da se ne omarsi, kon zemlje Celine
potar pak i smarsi ismaelske
sine. 325
Prik Eufrata mine, vodeć Asiri(j)u,
posede konfine, Mesopotami(j)u.
Kastile, parčiju vaze, polja, gore
i ki su u Siri(j)u grade ter njih hore,
Ke zahitit more, od Mambre
potoka 330
dokla plače more sa strane istoka.
Pak počan od boka Cilici(j)e, dokom
Jafeta široka mejaš takneš nogom.
Madi(j)ane sobom povede zarobiv,
njih blago s živinom prez izma
porubiv, 335
A svih onih pobiv ki s meči i z bati
jaše mu stat protiv, ne hteć se pridati.
Damasku prid vrati prišad, malo potarp,
poče žita žgati ka jur prošahu sarp.
Začarni kako čarp polje, kad požar
sta, 340
ne bi utlin ni karp, da golo sve osta.
Jer hip još ne posta, posiče i drivje,
ni loza ne osta, u zemlji ni žil'je.
Umri svako smin'je, svak sebi strah ima
videć da saspin'je nad glavom je
svima. 345
Kako kad tmastima kreljutmi oblak gust*
prikriv nebo dima, miga, gromi u hust.
Mornar jidra popust, upi(j)e ter hiti
da k kraju svarnuv šust u porat uhiti.
Težak darće liti, boji se,
govori: 350
"Grad mi će pobiti vinograd i bori,
i žita ka gori jur podivaju klas.
Ojme, zgubih skori mu hranu, moj trud vas!"
Tako t' ognjenu vlas Oloferna slišav,
trepi svak ter za glas pita(j)u sva
kušav. 355
Posle poslaše, i stav oni tiho prida nj,
ništare ne postav, pridaše se poda nj.
Jer bit ne moguć sa nj, pridat se voliše,
i spustivši se na nj, komu tako riše*:
"Ne hti(j) od nas više, molimo, sila
tva, 360
ner ka naša biše, tva da je zemlja sva.
Bolje je da se da u službu svaki živ,
ner da svak biži t(j)a al umre duh pustiv.
Odvrati poni gnjiv, tebi će čast biti,
milost nam tuj stvoriv, kralj će t' zahvaliti. 365
Jerbo će voliti mista da mu služe
puna po sve liti, ner pusta da tuže.
Dostojni su uze i smarti bud takoj,
kino se ogluše dat se sili jakoj.
Da evo sve ovoj, ča je u našoj
nadi, 370
u ruci je tvojoj, župe, sela, gradi,
polja ter livadi i stada živine:
budi ta sva sadi kraljeve svitline.
Blago svake cine i sva obitil s njim,
i sve stvari ine, i mi sami
zatim 375
služit ćemo sasvim kraljevu velikost,
listo nas ti sad prim u miru na milost."
Bi miran i usilost ne da jim za sada,
ner da ne bude prost nitkore od tada
zakona ki kralj da. I kad godi
čuje 380
ime kralja, tada poniknuv da čtuje.
Oholosti luje vidi li ovoga*,
ki se ne sviduje, mneć se vekši Boga?
Malo potomtoga umrit će, smardit pak,
ter ostaviv mnoga, s najmanjšim bit jednak. 385
Koga sad trepi svak, nitkor ga hajat neć,
kad u grob nauznak prostre se jur ležeć.
I ki (j)e sad hoteć da vlada zemljom svom,
malo, malo posteć, pića će bit čarvom.
Ki sada svakim zlom pritiska narod
ov, 390
pritisnut će potom njega kamen zakrov.
To t' će biti njegov konac ki sad sto(j)i
ter mni da je takov da ga se i smart bo(j)i.
Da ovi li koji daje se oholosti,
ka se ne pristo(j)i, još nima
milosti. 395
Uze blaga dosti, u talik zauja,
ni još jim ne prosti, vojnikov priuja.
Svak skuta poduja, čtujući človika,
tolik strah obuja mista svakolika.
Gospoda velika od gradov pram
njemu 400
gredihu, razlika vesel'ja čine mu.
Svitilnike žge mu, krune donošahu,
pojahu jošće mu ter tance vojahu.
Tuj ti mu zvonjahu gusle s leutaši,
dipli privartahu, s njimi
nakaraši. 405
Ni tim ne zaparši on tvardosti svoje,
mnozim grad potarši, posiče i hvoje*
gdi bozi njih stoje. "Bog", reče, "ni nitkor
ner koga se boje, Nabukodonosor."
Dili se od tih gor, sobalsku
Siriju 410
projde shodeć niz gor i još Apami(j)u.
Mesopotami(j)u projde tokoj, ter tu
dopri Idumi(j)u gdino palme restu.
Gabalsko jest u tu daržavu vladan'je,
grade pri(j)a sve tu i sve njih
iman'je. 415
Tuj sidi, sabran'je sve vojske čineći,
i tuj u to stan'je trideset dan steći.
Dokla dohodeći svi se dosabraše,
misec jur sviteći drugoč se kazaše*.
Tankorog hojaše, kakovno biše
bil, 420
kada tuj pristaše parva čela svih sil.
Ne bi tko bi se ril; ki su to slišali,
strah jih je svih ubil, svi su se pripali.
Jesu se bojali Židove da i njim*
rasap ter pečali ne budu kako
inim, 425
Da grad Jerosolim, Oloferne došad,
nastupom oholim ne stare. Zato tad
slaše ljudi ki šad Samari(j)om uzgor
der gdi je Hjerik grad, sedoše na varh gor.
Još da niki opor bude,
opletoše 430
sela tere njih dvor, i koko mogoše,
u gradu snesoše žita za potribu
u toj vrime loše čekaje pogibu.
Upisavši knjigu pop veli Eliakim,
jer imiše brigu, posla tad k onim
svim, 435
ki su u Dotaim i kon Esdroloma,
i nakon njih inim: da ne side doma,
Ner da bljudu droma i klance zaskoče*,
i gdi je proloma, da zavale ploče.
Jeda s' ne proskoče protivnici
naprid 440
hteći da rastoče jerosolimski zid.
Ne bi t' j(i)h strah ni stid, sve toj učiniše,
ča jim pop svet i sid pišući veliše.
U gradu vapiše s moljen'jem prihilim*
ter se poniziše svi postom
nejilim. 445
Popove još zatim pleća sva odiše
vrićišćem tim ostrim ter suze roniše*.
Ditčicu prostriše prama templu božjem,
a oltar pokriše zgora cilici(j)em.
Tad svi jednim vapjem moljahu govore*; 450
"Bože, koga u svem kripost svaka more,
pozri nas odzgore i glase naše čuj,
ter, ki nas sad more, strahov nas obaruj.
Ti ne daj da ovuj pogibil prime puk,
puk ovi tvoj, kojuj dat misli ljuti
vuk. 455
Jakost od tvojih ruk oblomi ovoga
oružje, strile, luk, ki ne čtuje Boga.
A ne daj da tvoga grada stan primisti,
i templa ovoga oltar onečisti!
Svagdan se na nj misti za slavu tvoju
tov 460
žartja, kono čisti grišnike od grihov*.
Vidiš li kako ov po svitu tekući,
lovi karvavi lov, derući, koljući
i grade orući? Ti Jerosolime
ubran čuvajući, da ju ne
obime, 465
Ni mista nje prime, ni blaga njeje, ko
ne dvi, ni tri zime kupismo, da lit sto
i još desetkrat to, od ko ti tuj stavi
puk ovi, ni tad go kad Egipt ostavi*.
Ne daj da se izbavi milih sinak
mati, 470
ter se ne zadavi, ne moguć gledati
gdino ih vezati svih budu žestoko,
i bi(j)uć peljati u robstvo daleko.
Nemilostiv toko on jest da grad vazam,
svih ključi nizoko, ne prašća ni
ženam, 475
da svakim vašćinam za rugo prida jih,
gdino gleda sajam, gdi vide muži njih.
Ti stegni moć ovih ki svojom žestinom
nadhode lavov svih sve sile jačinom.
Ako im ti tvojom vlastju neć
zabranit, 480
tko je ta ki sobom more se obranit?
Ti nas poni shranit dostojaj se, Bože,
njih tuj ne ustanit. Kripost tva sve može.
Tebi se podlože molimo u suzah,
ne daj da nas slože u tolicih
tugah. 485
Od meči, od uzah, kad si godi hotil,
i od jacih rukah ti nas si slobodil.
Ti nas jesi vodil prik mora po prahu,
onih si potopil kino nas tirahu.
Po tvom jošće strahu, kako obita
sam, 490
kino ovde stahu, ustupiše se nam.
Pogledaj poni k nam, Gospodine, sada,
milost tvu pošlji nam, kakono i tada.
Ufan'je i nada naša sam jesi ti,
ti ne daj da vlada nami ki s tobom
ni. 495
Grišni smo, Bože, mi, da milost tva gdi (j)e?
Puk tvoj ni p'je, ni ji. Pomiluj, upi(j)e.
Pomiluj, tebi je dostojno stvoriti
milost onim ki (j)e budu ti prositi.
Mi ćemo t' služiti i dušom i
udi, 500
zakon obslužiti, pomoć naša budi."
Tako t' ovi ljudi vikahu plačući,
u takovom trudi li Boga zovući.
Eliakim tišući njih, reče: "Dim vam ja
da Bog, vas slišuć, i imit će
smiljen'ja. 505
Poste ter moljen'ja listo ne pustite,
dilo ponižen'ja svagdan prikažite.
Nu se spomenite od Mojsesa, vam dim,
tere dobro vi(j)te koga dobi i čim.
Pride u Rafadim Amalek kralj, hotuć* 510
da z božjim pukom svim boj bije, uzdajuć
da je vele moguć oružjem i mnoštvom
ter da će svih potuć došad na mistu tom.
Ne mečem ni šćitom Mojses dobi njega,
da molitve hitom, i pobi ga
svega. 515
Tako će i sega zločinca pobiti
Bog vaš, ako njega budete moliti."
Pričaše postiti, te riči slišeći,
i žartja činiti, udilje moleći.
Vrićišća noseći, po glavi
luženi, 520
da budu proseći Bogom pohojeni.
Kada ču ognjeni Oloferne taj glas,
da su zasedeni puti od gorskih staz,
i da židovska vlas prip(r)avno čeka boj,
čudi se i starši vas i gnjivan bi zatoj*. 525
I sazvav u dvor svoj amonske vojvode:
"Tko su", reče, "ovoj ki po varsih hode
bljudući prohode? Ki gradi? Ka hitrost?
Mnogi li se plode, mnoga li njih jakost?
Da im(i)ju sminost stati protiv
naju? 530
Ali našu hrabrost ni sile ne znaju?
Sami nas ne haju, toliko su smini,
ter nas ne sritaju s častju kako ini."
To rekši, zapini usta, zube sharsti,
a njim ti namini zala svake
varsti. 535
Splete parste s parsti, a glavom pokima
i od toke garsti zavrati očima.
Svaki jih strah ima gledat ga u lica,
gdi marmnje meu njima, ter obrazom nica
stahu, kako ditca kad skulan di: "Quitto!"* 540
Ter pojamši biča zakrikne sardito.
Parva stanovito glava od Amoniti,
Akior, uhilito poča govoriti*:
"Hti(j) se dostojiti slišat, gospodine,
jer ću ti praviti od togaj
istine. 545
Ni bo tribi hine da k tebi donesu,
ni stvari ke ine, nego keno jesu.
Puka strane te su, ki s zemlje kaldejske
k zemljam pride ke su mesopotamejske.
Jer slave nebeske Boga sebi
obraše, 550
ostaviv boge ke otci njih čtovaše.
U Karah počaše tada pribivati,
jednoga kad jaše Boga virovati.
I pokol stiskati glad mnogi ja vas svit,
taj puk pojde stati, dvigši se, u
Egipt. 555
Gdi sta četarsta lit i bi toko množan,
da nitkore sbro(j)it njega ne bi možan.
Egipski premožan kralj nima jur mira,
da taj puk pobožan toko se razšira.
Ter ga tako stira rabotom
parteći, 560
da on jur ponira od truda hodeći.
Zato se moleći vapiti k Bogu ja,
Bog njega mileći, Egiptu rane da.
Kada, da idu tja, Egipt jim dopusti,
tad saržba Božja sta, nevolja
popusti. 565
Da jer se uzgrusti kralju od Egipta,
na njih ti pripusti, li da jih pohita,
pohitav uplita, koko bude moći,
trudom brez izvita, u dne ter u noći.
Tad Bog svoje moći skazav, ki
bižahu, 570
posla jim pomoći, jere se bojahu.
Nakraj mora stahu, more se rastupi,
puk po suhu prahu naprida postupi.
Za njimi pristupi kralj svimi silami,
more ga obstupi i pokri
vodami. 575
Zamisi s kolami ljudi, konje, meče,
kopja s korugvami, nitkor ne uteče.
A kad puk proteče kroz Čarljeno more,
k pustinjam priteče od Sinajske gore:
voda ku ne more od gorčine
piti, 580
slatka bi i more svak je se napiti.
Četardeset liti s nebes jim dažji man,
kruh, kim se nasiti, beruć ga svaki dan.
Na koju godi stran sobom obratiše,
sela, grade i stan prez boja
dobiše. 585
Jere se arviše za nje vazdi Bog njih,
nigdar ne izgubiše, ner kad grih sape jih.
Kad bo bogov tujih pri(j)aše ostaviv
Boga svoga, Bog svih podloži pod svoj gnjiv.
Niki mart, niki živ u hlapstvo
idiše, 590
niki sve izgubiv plačan ostaniše.
Opet jih varniše Bog u parvo stan'je,
kada jih vidiše čineći kajan'je.
Po njega smiljen'je kralju Kanane(j)u
daše rasčinjen'je i još
Jebuse(j)u, 595
i s njim Fereze(j)u, i Eteju toje,
Eve(j)u i Amore(j)u kraljem još tokoje.
Sva mista njih koje godir gdi imihu
učinivši svoje, u miru živihu.
Dobrosrićni bihu vazda der do
vika, 600
dokol ne padihu u prezpravdja nika.
Ni jošće velika svitlost, obhode svit*
vrimena selika, svaršila vele lit,
da je zaveden bit puk ovi i živil
u strane tujih mist, jer biše
sagrišil. 605
Pak se je obratil k Bogu svom, i Bog njih
jest jih oslobodil od uze protivnih.
I u mistih ovih, povarnuv se, leže,
ter u rukah svojih Jerosolim darže.
Sada, ki teg teže, mili
gospodine, 610
jeda j(i)h grih steže, izuvij istine.
Jer ako krivine ke jesu dilja kih
Bog se ne pomene da jur pomože njih,
Pojdimo najti jih, komu su zgrišili,
Bog će pridati jih tudje tvojoj
sili. 615
Ako l' prevridili nisu svomu Bogu,
moć sa hitri dili njih ti ne premogu."
Tako po razlogu besidi Akior,
da razlog pod nogu postavi nerazbor.
Jer vidit bi ukor ovo vezirom
svim, 620
čude se da opor može tko biti njim.
I razsarjeni tim jaše mislit on čas,
da ga obvargu zlim, da ga zgube danas.
"Tko je", riše, "ov pas ki vo mni da neće*
puk oni, zgledav nas, obratiti
pleće? 625
I na gori steće da će osiditi,
da će ne bižeće protivit nam smiti?
Ki ni piš hoditi, ni na konju sidit,
ni se zna šćititi, ni meč u boj nosit.
Pojmo jih zatirit ali jih
poklati, 630
ako se budu rit. Tada će poznati
ča se je rugati, hinbeni Akior,
kad i njim metati budemo s ovih gor.
I vas ž(i)dovski dvor vidit će da je bog
Nabukodonosor, ki (j)e toliko
mog, 635
a ne Gog ni Magog."* Tako se
sarjahu,
tako žegući rog na njega marmnjahu.
Piše ti na prahu i po salbun si(j)e*,
ki se oholu bahu svit dat usiluje.
Jer on ne slišuje nauk od
istine, 640
ki se uzvišuje u slavi tašćine,
Pravdu pogarjuje, ljubi vuhavšćine.
